-Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić

Ma­ni­pu­li­sa­nje lju­di­ma jed­no je od ključ­nih obi­ljež­ja ovog vre­me­na. Da­nas sva­ka bu­da­la mi­sli da mo­že da po­sta­ne vi­so­ki dr­žav­ni funk­ci­o­ner. Ne­ri­jet­ko ne­ki­ma to za­i­sta i us­pi­je. No, i to je do­volj­no da nam za­gor­ča­ju ži­vot. A ko su u stva­ri ti lju­di? To su lju­di bez vi­zi­je, bez zna­nja, bez pa­me­ti, oku­plje­ni u naj­ko­rum­pi­ra­ni­joj i naj­a­ro­gant­ni­joj vla­sti u isto­ri­ji Cr­ne Go­re. Nji­ho­vo nad­me­no, dr­sko, ne­kul­tur­no, ci­nič­no i vul­gar­no po­na­ša­nje, kao i pro­ga­nja­nje onih gra­đa­na ko­ji ne gla­sa­ju za re­žim, sva­ko­dnev­no uz­ne­mi­ra­va­ju jav­nost, ali isto­vre­me­no po­ka­zu­je zna­ke nji­ho­vog pa­nič­nog stra­ha zbog sve bli­žeg od­la­ska u po­li­tič­ku pro­šlost. U nji­ho­vom, pa­ta­lo­ški ob­li­ko­va­nom umu ne­ma mje­sta za isti­nu. Da ni­je ne­po­pu­lar­no, oni bi sve ko­ji po­dr­ža­va­ju opo­zi­ci­ju, a na­ro­či­to De­mo­krat­ski front eli­mi­ni­sa­li po nji­ho­vom shva­ta­nju de­mo­kra­ti­je ko­je je naj­bli­ski­je na­ci­stič­kim re­ži­mi­ma. Za­to je Cr­na Go­ra da­nas kom­bi­na­ci­ja kon­cen­tra­ci­o­nog lo­go­ra, cir­ku­sa, lud­ni­ce, lo­po­va, kri­mi­na­la­ca, pol­tro­na, uli­zi­ca i bje­lo­svjet­skih pro­tu­va, oli­če­nih u re­žim­skim svje­do­ci­ma sa­rad­ni­ci­ma. Nji­ma se sve za­sni­va na go­loj mr­žnji, pro­sto­ti, mo­ru za­vi­sti, pa­ko­sti, ucje­na­ma i la­ži­ma. Gra­đa­ni ko­ji po­dr­ža­va­ju vlast mo­ra­ju da shva­te da mi ko­ji opo­zi­ci­o­no mi­sli­mo ni­je­smo pro­tiv Cr­ne Go­re, ka­ko nas vlast že­li pred­sta­vi­ti. Mi smo lju­di ko­ji ne mo­gu, ni­ti že­le da ću­te i ni­je­mo po­sma­tra­ju ka­ko se ru­ši mit o Cr­noj Go­ri ko­ju su kroz vje­ko­ve stva­ra­li na­ši pre­ci i ka­ko se u na­šoj ze­mlji fa­bri­ku­ju naj­mon­stru­o­zni­je la­ži o na­ma i na­šoj isto­rij­skoj pro­šlo­sti. Iz bor­be onih ko­ji su na stra­ni isti­ne i prav­de vak­sr­snu­će slo­bo­da, a ti­ra­ni, ma gdje bi­li i u či­je god ime ra­di­li, uda­vi­će se jed­nog da­na u sra­mu. Po­tom­ci onih što su sva­ku ka­plju kr­vi da­li za kap mli­je­ka ko­jim ih je po­do­ji­la Cr­na Go­ra uvi­jek su na pra­voj stra­ni, jer onaj ko ho­će da na­rod vo­di i bra­ni on ni­kad od na­ro­da ne oti­ma, ni­ti pu­zi, on se uz Gol­go­tu pe­nje. A u ovom me­dij­skom mra­ku na svje­tlo da­na su is­pli­va­le broj­ne isti­ne o mi­li­on­skim kra­đa­ma, iz­re­ži­ra­nim op­tu­žni­ca­ma, po­kra­de­nim gla­so­vi­ma, ko­je su se od­vi­ja­le pod ne­po­sred­nim ru­ko­vo­đe­njem naj­i­stak­nu­ti­jih no­si­la­ca iz­vr­šne vla­sti ili nji­ho­vih na­lo­go­da­va­ca. Gra­đa­ni mo­ra­ju zna­ti da su dr­žav­ne me­di­je ure­đi­va­le taj­ne slu­žbe, da su sud­ske pre­su­de ugo­va­ra­ne i pi­sa­ne u par­tij­skim ka­bi­ne­ti­ma i da su iz­vr­ta­ne ri­je­či i kon­stru­i­sa­ne afe­re u na­mje­ri da na taj na­čin raz­dra­že glu­pe i na­iv­ne i po­ni­ze one ko­ji se bo­re za istin­sku Cr­nu Go­ru. Če­mu slu­že sli­je­pe vo­đe u dr­ža­vi za­blu­da, ne­prav­di i la­ži, ako ne da nas osta­ve bez ime­na ko­jeg su nam na­dje­nu­li oče­vi i pre­zi­me­na ko­je smo na­sli­je­di­li od dje­do­va? Šta je smi­sao na­šeg ži­vo­ta, ako pri­sta­je­mo na po­ni­že­nje i gle­da­mo na pro­past Cr­ne Go­re kao da se to nas ne do­ti­če?
Moj po­što­va­ni ple­me­nik, Ra­co Vuk­če­vić, sta­ri­na od bli­zu de­ve­de­set go­di­na, po­sli­je pro­test­nog sku­pa pred Skup­šti­nom Cr­ne Go­re, po­sve­će­nog od­bra­ni Ko­so­va, za­mo­li jed­nog po­li­caj­ca da ga pre­ba­ci do ku­će, a ovaj mu na­bu­si­to za­pri­je­ti:“ Ne­ka te vo­de oni ko­ji su te ov­dje do­ve­li.“Ra­co mu mu­dro od­go­vo­ri: „E moj si­ne, oni ko­ji su me ov­dje do­ve­li odav­no po­či­va­ju na gro­blju.“ U ovoj epo­hal­noj re­če­ni­ci sa­dr­ža­na je cje­lo­kup­na isti­na o cr­no­gor­skom po­sr­ta­nju, ali i op­sta­ja­nju. Sva­ki čo­vjek u se­bi ima se­be naj­bo­ljeg i se­be naj­go­reg, sa­mo je pi­ta­nje šta će po­bi­je­di­ti. Za­što su u vr­hu vla­sti pro­go­vo­ri­le naj­go­re oso­bi­ne, po či­jem je na­lo­gu stva­ran am­bi­jent da ži­vi­mo u bez­u­mlju i od­ri­ca­nju od svo­jih ko­ri­je­na, do­bro je po­zna­to oni­ma ko­ji to že­le zna­ti. Kao što je do­bro po­zna­to da će zbog for­si­ra­nja po­dje­la u Cr­noj Go­ri jed­nog da­na svi za­ža­li­ti. Znam na sto­ti­ne lju­di ko­ji raz­li­či­to mi­sle i u svom okru­že­nju i u svo­joj rod­bi­ni, ali se ne mr­ze. Ova vlast pa­to­lo­ški mr­zi sve one ko­ji ima­ju dru­gu vi­zi­ju raz­vo­ja Cr­ne Go­re i upor­no si­je zlo sje­me me­đu bra­ćom, ku­mo­vi­ma, pri­ja­te­lji­ma. Onih na­iv­nih ko­ji se pri­ma­ju na di­rek­ti­ve vla­sto­dr­ža­ca, na­ža­lost, ima vi­še ne­go do­volj­no da će­ra­nje po Cr­noj Go­ri ne pre­sta­je. Ako pri­sta­ne­mo na ži­vot bez lju­ba­vi, pre­tvo­ri­će­mo se u zvi­je­ri ka­kvim nas že­le ta­ko­zva­ni iz­vo­zni­ci de­mo­kra­ti­je či­je bom­be od­no­se na hi­lja­de ži­vo­ta ši­rom svi­je­ta. Za­to bi ri­je­či ve­li­kog pi­sca Me­še Se­li­mo­vi­ća: “Za­do­vo­ljan sam što sam pro­ži­vio vi­jek, a ni­je­sam ni­kom na­ško­dio. Ono što je me­ni šte­te na­no­si­lo dav­no sam za­bo­ra­vio. Gu­bi­tak je lak­še pod­ni­je­ti, ne­go ka­ja­nje“ , mo­gle svi­ma po­mo­ći da bo­lje shva­ti­mo sve taj­ne ži­vo­ta, a na­ro­či­to po­li­ti­ča­ri­ma ko­ji su u bor­bi za vlast i na­sil­no odr­ža­va­nje na vla­sti uni­šti­li mno­ge ži­vo­te. No, i po­red sve­ga, vje­ru­jem da i za Cr­nu Go­ru ima na­de, jer dok god ima ži­vo­ta ima i na­de. Na­da je ta ko­ja uljep­ša­va ži­vot i bra­ni ga od ni­šta­vi­la. Na­da i vo­lja da se bo­ri­mo za slo­bo­du, tje­ra i me­ne da ži­vim, sa­njam i ne od­u­sta­jem.